ЖАНРОВСКЕ МЕТАМОРФОЗЕ ФАНТАСТИКЕ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ 19. ВЕКА

Abstract

Фантастична проза у фокусу нашег истраживања обухвата један век српске књижевности (од почетака 19. века до првих деценија 20. века). Циљ истраживања јесте праћење генезе фантастичног везаног за мотив смрти – указивање на његове жанровске варијације у алегоријским хришћанско дидактичким причама, причама страве и ужаса, вампирској прози али и у жанровима попут идиле, грађанске комедије, ауторске бајке, научнофантастичне драме, научнофантастичног романа. С једне стране анализа је усмерена ка откривању „најмањег заједничког садржатеља” фантастичног, а с друге, у правцу проучавања разлика узрокованих жанровским контекстом. Полазећи од Бахтинових тумачења књижевних жанрова као „филтера” кроз које се пропушта одређено искуство, и Фукоовог промишљања доминантних епистема којима се та искуства посредују, анализу фантастичних светова мртвих засновали смо на препознавању комплементарних веза између миметичког и фантастичног дискурса. Свака формација, учвршћена доминантним жанровима, стабилизовала је одређен модел фантастичног и унутар сваке се јављала потреба за „другачијом фикционализацијом” мртвих. Успон алегоријске фантастике пратили смо на примерима прозе Гаврила Стефановића Венцловића; успон позитивизма, на пример, отворио је пут научној фантастици итд. Посебна пажња је посвећена вампирској прози (М. Глишић) и мелодрамским обрадама мотива смрти (М. Глишић, Д. Илић, П. Михаиловић). У пољу нашег истраживања није била епска фикционализација смрти већ примарно она која је почивала на концептуализацији застрашујуће опасне границе небића.