СРПСКИ ПРЕВОДИОЦИ ПЕТРАРКИНИХ СОНЕТА. ПАНОРАМСКИ ПOГЛЕД

Abstract

Премда није још постала предмет специфичних студија, и у модерном српском књижевном полисистему постоји традиција превођења, или преношења, сонетā Франческа Петрарке (Francesco Petrarca). После првог препева који је остварио један од песника који су увели облик сонета у српску књижевност (Јован Пачић), такву традицију започиње превод песме бр. 132 из Петраркиног Канцонијера (Rvf 132) који је објавио Владислав Стојадиновић Чикош (1835), a она се устаљује у другој половини XIX века захваљујући раду преводилаца који се нису истакли, у првом реду, као песници, као што су Стојан Новаковић и Лазар Томановић. Ипак, само се у XX веку пракса превођења Петраркиних сонета заиста шири и обухвата неке од највећих српских песника-преводилаца и сонетиста (Алекса Шантић, Иван В. Лалић, Стеван Раичковић, Љубомир Симовић), представљајући важан чинилац европеизације и модернизације српске лирике и то почев управо од превода двају Петраркиних сонета (Rvf 218, Rvf 220), који су одштампани у Српском књижевном гласнику 1901. године. Може се констатовати да се најистакнутији периоди делатности преношења Петраркиних сонета на српски језик подударају с периодима највећег процвата оригиналног сонета у српској књижевности и, уопште, српског лирског песништва.