,,ПИЕТАˮ ИВАНА В. ЛАЛИЋА: ЕКФРАЗА ВИЗУЕЛНОГ МОДЕЛА И ПОХВАЛА ВИЗУЕЛНЕ УМЕТНОСТИ

Апстракт

У раду посвећујемо пажњу песми ,,Пиета” из песничке збирке Писмо (1992) Ивана В. Лалића. Песми није посвећена нарочита пажња у досадашњој науци, с изузетком неколиких вредних студија, на чије се идеје надовезујемо. Наш главни фокус представља истраживање природе Лалићевих стихова кроз призму различитих теорија екфразе. Темеље интерпретацији поставља теорија екфразе визуелног модела (Тамар Јакоби). Примењујући, али и преиспитујући претпоставке теоријâ Леа Шпицера, Марија Кригера, Венди Стајнер, Џејмса Хефернана, Тамар Јакоби и других, и спајајући наизглед противречне теоријске импликације, анализирамо однос дескриптивности и наративности, статичности и динамичности, простора и времена, те видљивог и невидљивог у Лалићевој песми. Остварујемо и нужни интердисциплинарни дијалог с историјом уметности, хришћанском иконографијом и визуелним представама сугерисаним насловом песме, то јест pietà композицијама, које доводимо у везу с привилегованим темама и мотивима Лалићеве поезије – Богородицом и љубављу. Ослањајући се на дуговеку традицију тумачења односа између књижевних и визуелних уметности, закључујемо да Лалићева ,,Пиета” не дозвољава свођење на било који теоријски оквир без остатка – средства на којима почива откривају да она представља својеврсну вербалну похвалу визуелне уметности о којој пева.