ПЕРСПЕКТИВЕ ПРАВДЕ: НАРАТОЛОШКО ЧИТАЊЕ ПРИПОВЕТКЕ „ПРАВДА” ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ

Апстракт

Рад анализира приповетку „Правда” Владана Деснице као наратолошки и филозофски комплекс, у којем се питање истине и правде преиспитује кроз перспективу приповедања. Примењујући Бахтинову методологију и појмове савремене наратологије (фокализација, хронотоп, метасвест), рад показује да је „Правда” више од кратке приче – она је модел размишљања о природи моралног суда и о границама људског сазнања. Анализа открива тројство наративних улога (приповедач, двојник, читалац) које конституишу полифони дијалог о правди. Десничин хомодијегетички приповедач, који у себи спаја посматрача и аналитичара, постаје алегорија ствараоца и савремени метафорички судија стварности. Поређење са Куросавиним филмом Рашомон и Бабајином адаптацијом „Правде” (1966) истиче мотив релативности истине и моралне неодредивости, као и филмичност Десничиног прозног израза. У закључку се истиче да се у „Правди” правда појављује у три облика – субјективна, колективна и божанска – те да се истинита правда достиже једино херменеутичким продором у контекст.