ДЕЛА ПАВЛА И ТЕКЛЕ У ДЕЧАНСКОМ ПРЕПИСУ СРЕДИНЕ XIV ВЕКА

Апстракт

Дела Павла и Текле издвојена су из ширег састава под називом Дела Павлова и као таква низ векова постоје као самостално дело. На основу Дела Павла и Текле Симеон Метафраст саставио је сродно дело познато као Мучење првомученице Текле, које је за сада познато једино у српскословенском Минеју за септембар из XIV века у рукописној збирци манастира Хиландара број 816. У досадашњим проучавањима Дела су углавном сврставана у апокрифе. То би ипак могло само делимично да се оправда уколико се има у виду да ликови у апокрифима имају одговарајућу паралелу у Библији. Познато је осам српских преписа Дела. Из ХIV века потичу следећи преписи: манастир Дечани, број 94 (Д), Софија, Национални историјски музеј, број 24 (М), некада је био у саставу Библиотеке Охридске митрополије са сигнатуром 3, Софија, Народна библиотека „Кирил и Методиј”, број 1039 (С), Загреб, Архив Хрватске академије знаности и умјетности, број IIIц24 (З), Цетињски манастир, број 64 (Ц). Из ХV века јесте препис који се налази у Ћоровићевој збирци Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” у Београду, сигнатура 30 (У). Између 1614. и 1625. године настао је препис који је данас у Народној библиотеци Србије, број 59 (Н). Из 1623. године потиче препис који је у манастиру Хиландару, сигнатура 439 (Х). Према месту настанка постоје три групе преписа: светогорска група (Ц, Х), друга, настала у крајевима данашње Северне Македоније (М, С, У) и трећа косовско-метохијска (Д, Н, З). Као најстарији међу сачуваним српским преписима, Д је сродан са осталим преписима уз мања или већа одступања. Препис Д највише је близак са преписом Н и у знатној мери са З. Велику блискост показују преписи Ц и Х. На основу међусобних разлика уочава се богата лексичка разноврсност коју су створили писари у развијеним српским писарским средиштима. У додатку се прилаже приређен текст на основу дечанског преписа.